A kao Anfas – Susret „licem u lice“, sa samim sobom ili sa nekim drugim. Susret direktan, pravo u oči, nameren da razotkrije neprijatne istine i ospori kriva uverenja. Iako katkad neprijatan, samo takav može doneti olakšanje, rešenje problema i ozdravljenje. Susret nakon kojeg imate osećaj da ste se „vratili kući“, da ste se vratili sebi. Po meni, kvalitativno nezamenjiv ni sa jednim drugim, susret sa terapeutom treba da teži ovome – da bude susret anfas, a ne iz profila.

B kao Bahova cvetna terapija – Svaki put kada mi tokom terapijskog procesa zatreba pomoć, ona koja nadilazi moje reči i intervecije, ona koja zalazi dublje u svet mog klijenta, ona koja suptilno i saradnički prati moj rad sa klijentom; ona koja nikako neće preuzeti primat u postizanju promene, jer bi na taj način onaj dragoceni osećaj pobede otela iz klijentovih ruku; ona koja nema ego, a rezultate svakako da ima – tada posegnem za Bahovim cvetnim esencijama. Sistem toliko savršen, da ni posle ovoliko godina nisam sedela preko puta klijenta, kome u zavisnosti od prirode njegovog problema, nisam mogla da ponudim odgovarajuću esenciju i pomoć.

V kao Vida – Reč koja naizgled ovde ne pripada, ali bez koje sve ovo, bar za mene, ne bi bilo jedno celo. Reč koja znači život, za mene najvažniji život na ovoj planeti. Reč koja znači ljubav, neuporedivu ni sa jednom drugom. Reč koja asocira na sve ono na šta sam ponosna, zbog čega se žrtvujem, nad čim bdim i čemu se celim svojim bićem radujem. Reč nad svim rečima. Ime mog deteta.

G kao Granice – „Omeđena“ ličnost je zrela i zdrava ličnost. Ličnost koja poznaje svoje afinitete, ali i svoja ograničenja, prihvatila ih je, živi u skladu sa tim, ali daje to i drugima do znanja, čisto da ne bi bilo zabune. Transparentna je po pitanju onoga što sebi i drugima dopušta; kakav tretman od nje možete očekivati, ali i kakav zauzvrat očekuje; ume da kaže ne, ni previše tiho, ni previše glasno, već umereno i to baš kada treba. Ličnost koja se udobno smestila negde izmedju odbijanja i oponiranja svemu, sa jedne strane, i prihvatanja svega i svakoga iz straha od odbacivanja, sa druge strane. Negde gde joj je baš po meri, čuvajući tako svoj integritet.

D kao Duša – Kako kao psiholog da zaobiđem dušu, kada je između ostalog psihologija nauka o duši? Kada su ustvari sati i sati našeg bavljenja mislima, osećanjima i ponašanjem osobe, samo zaobilazan i filosofski, ezoterijski, duhovno, kako god hoćete gledano, naivan pokušaj da dopremo do duše tog čoveka. Nemerljiva u gram, nevidljiva pod mikroskopom, neopipljiva pod prstima, a upadljiv trag ostavlja koga god i šta god da dotakne. Etimološki gledano, sama reč povezana je sa “disanjem” - stoga sve što “diše” ima dušu. Po meni, ne samo živa bića, već možda i tragovi njihovog postojanja – jedan Albinonijev Adagio, Berninijevi Apolon i Dafne, Felinijev Amarcord, spisak je nepregledan, kao i duša…U svemu što diše, ali i u onome zbog čega dišemo.

Đ kao Đak – Znam da je ovo takav kliše, izabrati reč iz dečije slovarice. Iskrena da budem, inspiracije mi je nedostajalo za ovo slovo, ali sam ovakav izbor donekle sebi opravdala time što je život psihologa i psihoterapeuta zaista konstantno učenje. Učenje o sebi samom kroz lični rad, učenje o ljudskoj prirodi, učenje novih tehnika pomoći, učenje o konkretnoj osobi koja je pred vama, konkretnom simptomu ili problemu zbog koga vam se i obratila za pomoć. Nepregledan je spektar ljudskih priroda, karaktera, njihovih životnih priča, scenarija i iskustava. Da ne bi zalutali, morate “putovati” otvorenog uma, svesni da ništa ne znate i da je učenje jedini ispravan put. Dobar psiholog je stoga zauvek đak, sve dok je psiholog.

E kao Empatija – Uosećavanje i uživljavanje u emocije, mišljenje i ponašanje drugih, sposobnost da uđete u “tuđe cipele”. Poneki je smatraju slabošću, preosetljivošću koja vas čini manje funkcionalnim za život, ja zapravo nisam jedna od tih. Za mene je ona snaga, kvalitet koji treba brižljivo negovati i ceniti kod sebe, sastavni deo socijalne i emotivne inteligencije, lek za druge; mogućnost da osetite tuđu patnju, ali sa podignutom “ručnom kočnicom” - tu je, opipljiva, ali vas ne preplavljuje; ulaznica za svet tzv. pomažućih profesija, kakva je i terapeutska. Sve ovo važi, ukoliko ona nije preterana, ukoliko od vas ne pravi davljenika, dok pokušavate možda da spasite nekog iz uzburkane vode; ako znate kako sa njom, dozirajući je sve vreme, da od leka ne postane otrov.

Ž kao Želja – Neretko od klijenata tražim da napišu svoju listu do sada neostvarenih želja, tzv. “Bucket listu”. Svoju ličnu kartu, po meni, jer to što neko priželjkuje, o čemu fantazira, ka čemu stremi, pa makar i ostalo neostvareno, razotkriva ga više nego hiljadu svesno izgovorenih reči. Želja je gorivo za život. Učili su nas da je nešto moguće i zdravo 100% želeti, dok je misliti da nešto moraš da budeš, učiniš ili dobiješ dozvoljeno 0%. Ako želiš da živiš jedan uravnotežen, ne previše neurotičan, potencijalno ispunjen život, naravno. Želja kao gorivo, motiv za dalje, sloboda, svrha i smisao, dokaz da smo i iznutra živi.

Z kao Zona komfora – Rutina koja vas ne izaziva, koja vam je udobna, koja vas štiti od izazova života, anksioznosti, ali i od rasta i napretka. One stare, gotovo nepristojno pohabane kućne papuče koje iznova i iznova obećavate sebi da ćete već sutradan baciti, ali upravo njih prvo obuvate čim uđete u kuću. Veza u kojoj ste godinama, nezadovoljni, nedovoljno inspirisani i ispunjeni, ali sigurni i taman posla - sami; posao koji plaća račune, ali nikako nije stepenik nakon koga ćete se popeti još više na lestvici svog profesionalnog uspeha; nivo u igrici na kome ste stali, jer sledeći zahteva više hrabrosti, učenja novih veština, kratak susret sa sopstvenom nesigurnošću, kako biste je pretvorili u sigurnost, stabilnost, samosvest, samopoštovanje, samodovoljnost – sve nedostižni pojmovi dok ne napustite svoju zonu komfora. Vaš zlatni kavez.

I kao Idealno Ja – Ono što želimo biti ili često, mnogo gore, ono što mislimo da trebamo biti. Kao takvo, može biti odskočna daska, ili pak omča oko vrata; dobar vetar u leđa i motiv više, ili ono što vas iznova i iznova sapliće u pokušajima da se menjate, rastete i postanete bolja verzija sebe. Da li ćete ga definisati u formi želje ili zahteva, umnogome će odrediti i uspeh u njegovom dostizanju. Jer kada priželjkujete i razmišljate o svom Idealnom Ja, imate svu slobodu i sve svoje kapacitete na raspolaganju da ga i dosegnete. Onda je ta bolja verzija sebe izazov, igra i ples. Dok ukoliko se prema tom istom Idealnom Ja odnosite sa očekivanjem, strogo, zahtevno i prekorno – ono će vam izmicati, otimati se, čineći vas frustriranim…Tada, bolja verzija sebe ostaje samo mit, nikad dosanjani san i propuštena prilika.